Gledano kroz istoriju prvi imidž čoveka nastaje sa pojavom njegove svesti o pojmu lepog i koristi se za naznaku klasne pripadnosi. Menja se kroz vreme, kroz društvene promene, prateći dostignuća iz svih oblasti rada i saznanja. Može se reci da imidž čoveka predstavlja jasnu sliku vremena i društva.
Prvi svesno oblikovan izgled čoveka, koji nije samo posledica potrebe da se zaštiti od hladnoće i ostalih nepogoda, nalazimo oko 3000. godine pre nove ere na ljudima koji su nastanjivali područje između Eufrata i Tigra. Bili su to Sumeri koji su nosili tunike i imali obrijane glave. U to vreme imali su jak uticaj na Siriju i Egipat.
Egipćani, bez obzira na visok stepen kulture u tom vremenu, naročito u periodu između 2600. do 2200. godine pre nove ere, za odevni predmet koriste samo suknju vezanu pojasom. Karakterestično za ovaj period je početak naznake klasne pripadnosti u izgledu čoveka – suknje kraljeva okićene su dragim kamenjem i zlatom, viša klasa ima vezene suknje, dok narod nosi suknje od platna bez ikakvih aplikacija. Izgled dopunjava zanimljiv nakit: prstenje, dijademe, ogrlice, narukvice. U doba od jedanaeste do trinaeste dinastije, kad je egipatska kultura dosegla najviši nivo, žene i muškarci su se oblačili u belo platno, finog tkanja i vrlo tanko. Kasnije, od osamnaeste do dvadeset i prve dinastije, kad su egipćani dostigli svoju najveću moć i bogastvo, to ostavlja traga i u njihovom izgledu. Na uobičajene kratke suknje stavljaju se druge, od vrlo tankog prozirnog materijala, uglavnom od svile. Muškarci su sekli kosu i bradu, dok su za svečanosti stavljali crne, guste perike, koje su im sezale do vrata, kao i umetnu bradu. Žene su takođe nosile perike, do ramena ukrašene zlatnim ukrasima i vrpcama, već prema vrsti svečanosti. Žene su mnogo pažnje posvećivale kozmetici – obrve su bojile crnom, očne kapke plavom, a usne crvenom bojom, dok su nokte mazale henom. Naročito su volele cveće. Nosile su ga u kosi ili na odeći, a često ga samo držale u ruci.
Grci su, za razliku od Egipćana koji su voleli bele tkanine, obožavali boje – zelenu, crvenu, plavosivu, zlatnosmeđu, crnu, dok su žene najviše volele žutu. Takođe, za razliku od Egipćana, Grci su trošil puno tkanine na svoje haljine. Dorske peplose žene su nosile omotane oko tela, na ramenu pričvršćene iglom, a u struku pojasom, dok su im ruke ostajale gole. Jonske hitone nosili su u početku samo muškarci. One haljine, izrađene od tanke tkanine, platna ili krepa ili od vrlo tanke prozirne svile, u raznim bojama i sa uzorcima cveća i životinja, nošene su često omotane drugom tkaninom, prebačenom preko ramena. Dugačak hiton bio je znak plemstva, dok su radnici, mladi ljudi i vojnici nosili kratak hiton. Osim garderobe i kosa je odavala ko gde pripada. Kratka kosa bila je znak ropstva, te su robovi bili sasvim kratko ošišani za razliku od ostalih muškaraca koji su nosili dugu kosu u ahejskom dobu i još dužu u homerskom (počeli su da se šišaju tek u vreme persijskog rata). Žene su nosile uglavnom kosu do ramena, često skupljenu i ukrašenu zlatom. Volele su nakit i nosile ga za svaku priliku, dok su prstenje i narukvice bile svakodnevna stvar, i to kako na rukama, tako i na nogama.
Stanovnici Rimskog Carstva odevali su se uglavnom u tunike i toge, a kako su rimska kultura i umetnost nastavak grčke kulture, tako su rimska tunika i toga nastavak grčkog hitona i peplosa. Odevanje Rimljana, je međutim, bilo mnogo komplikovanije – uvek su nosili po nekoliko slojeva tkanina po sebi, što je zahtevalo mnogo vremena da se svi nabori stave na pravo mesto. Žene su svoje tunike nosile s puno ukrasa – vezivale su ih ispod prsiju i time davale telu lepu, dugu i vitku liniju. Tunike su bile od tanke vunene tkanine u raznim bojama, a kasnije od svile, takođe bojene u raznim tonovima. Ova slojevita raskošna rimska moda, postojala je sve bogatija i šira (carevi su nosili toge vezene zlatom i dragim kamenjem), odraz je načina života koji je bio karakterističan za ovo bogato društvo – dokolica i uživanje u bogatstvu.
Još veća raskoš u izgledu karakteristiše stanovnike Vizantije. Osim tunika i toga, ovde se nose i dalmatinke, u raznim bojama i obrubljene zlatnim vezom ili živom bojom. Ova raskoš bila je prirodno, najočitija na vizantijskom dvoru, gde su se nosile haljine od vrlo teških bogatih tkanina – svile, brokata, atlasa… Tadašnji tkači utkivali su u svilu zlatneb ili srebrne niti, a haljinu od takvog materijala ukrašavali biserjem i dragim kamenjem. Žene su se oblačile poput Rimljanki, a glave su pokrivale velom, naročito kad bi ulazile u crkvu.. I u Vizantiji, naravno,pripadnost određenoj profesiji, staležu ili klasi ogleda se i u izgledu. Sveštenici i biskupi, na primer, nosili su jednobojne dalmatinke od tamne tkanine.
U feudalnom dobu, neko vreme se zadržala vizantijska nošnja sa koje je, međutim, bilo odbačeno vezenje zlatom i dragim kamenjem. Umesto toga, pojavljuju se tkanine od svile i vune sa utkanim uzorcima. Žene istočno od Carigrada i dalje nose tuniku i dugačku suknju, a žene Carigrada i okoline pretvaraju svoje suknje u veoma široke pantalone, pri dnu skupljene, tzv. dimije. Odeća u zapadnorimskoj crkvi razlikovala se prema položaju sveštenika. Što je položaj bio viši, odeća je bila življe boje i bogato izvezena zlatom i srebrom. Redovnice su bile odevene u crnu odeću. Muškarci feudalnog doba takođe su nosili tunike, ali kratke – do kolena. Ispod njih su nosili pantalone, potpuno uske uz nogu i preko njih visoke čizme. Rukavi tunike su do lakta potpuno uski, a onda se naglo šire da bi se opet skupili na ramenu. Treba naglasiti da je u toku feudalnog doba postojala velika razlika u izgledu između Vizantijaca, Germana, Britanaca i Normana. Godine 968. engleski poslanik u Carigradu pisao je svojim prijateljima u Engleskoj da se muškarci tamo odevaju u ženska odela, da im se haljine vuku po podu, da nose dugu kosu i u kosi ženski ukras, naglašavajući ponosno veliku razliku u izgledu između žena i muškaraca u svojoj domovini.
Znatnu promenu u izgledu ljudi donosi doba gotike. Osim što su se drukčije odevali, ljudi su se u ovo doba drugačije i držali. Isturivali su stomak, a glavu i leđa sagibali. Telo im je u profilu imalo oblik slova S. Žene su veštački punile predeo želuca i stomaka, pa je izgledalo kao da čekaju dete. Najvažniji deo odeće postaje – ogrtač. Padao je u velikoj širini i produžavao stas. I muški i ženski kaputi bili su jednako krojeni, pa se i danas na nekim slikama teško može raspoznati žena od muškarca. Tim pre što i muškarci nosili dugu kosu (mada su žene nosile dužu) i ukrašavali je cvećem, dok su brade brijali. Udate žene su se razlikovale od devojaka, koje su nosile ukrase u kosi od cveća ili zlata, po tome što su glavu pokrivale velom u boji. Boje su uopšte igrale veliku ulogu u izgledu čoveka gotskog doba. Ne samo da se nosilo nekoliko sukanja različitih boja, nego je i haljina bila sastavljena od raznobojnih tkanina. Često je prednja strana haljine bila u jednoj boji, a zadnja u drugoj. Ovakve haljine nosile su i žene i muškarci. Karakteristično je da su muškarci nosili vrlo žive , napadne boje u raznim kombinacijama (crna i crvena, plava i žuta, plava crvena i bela itd.), a čak su im i čarape bile u različitim bojama. Ovaj kult boja se primećuje i u izgledu dece koja su bila odevena u razne kombinacije jarkih, živih, napadnih boja. Čak su i kuće bile obojene živim bojama.
Dok je gotska moda bila na vrhuncu svog razvoja, iza Alpa se rodio novi stil – renesansa. Renesansu odlikuju okrugli i obli mekani oblici. Divne prostrane palate, ukrašene freskama, deluju izvanredno skladno. Sve deluje mirno i staloženo. Ovo se ogleda i u izgledu ljudi. Ženske haljine su mnogo jednostavnije i sastavljene su od ukusnih boja, dok se na muškom kaputu prvi put pojavljuju finese kao što su dugmad i rupice. U to vreme počela je da se razvija italijanska industrija svile, čiji su proizvodi preplavili evropsko tržište, što ostavlja posledice i u izgledu ljudi. Jednostavne tkanine su zamenjene svilom, brokatom, baršunom, atlasom. Ispod haljine žene nose bluzice od baršuna bogato vezene belom bojom, a u izgledu muškarca važan detalj postaje košulja – bela, kratka, bez okovratnika, samo s ravnim rubom od svilene ili zlatom vezene tkanine. Još nešto je karakteristično za renesansu: sve žene su bile plavokose, s nijansom crvene. Upotrebljavale su razna sredstva da postignu svetlu kosu.
Barok, naprotiv, donosi modu tamne kose u izgledu žene, te sve žene, pa i one sa svetlom kosom, boje kosu u tamnosmeđe ili crno. I u odevanju tamne boje potiskuju svetle, te prednost dobijaju tamne tkanine, ali i mirniji oblici. Nestaju preterano široka ramena, veliki okovratnici, raskošne krinoline. I muškarci nose tamne boje, najviše crnu. Nose, zatim malu usku bradu i velike brkove. Kosa im je duga, sve do ramena i često slobodno pada u uvojcima. Nose se šeširi s velikim obodom i dugom perjanicom, a čizme postaju obavezne. Žene i dalje nose po dve haljine, mada mirnijih boja, a umesto zlatnog nakita nose bisere oko vrata i u kosi, a često i na samoj haljini. Međutim, čim se sredinom XVII veka razvio preterani luksuz, ponovo u modu dolaze boje.
Od baroka do danas mnogo toga se izmenilo u izgledu čoveka. Taj dugi prelazni period doveo je do – elegantnog muškog odela i do kratke ženske haljine koja služi i pokretu a ne samo izgledu. Svih tih godina i žene i muškarci su se trudili da što bolje izgledaju, da se što više približe idealu lepog koji je važio u vremenu u kome su živeli. Krajem XVIII veka, na primer, žene su u rukave stavljale lažne umetke da bi im ruke ispod dugačkih rukavica izgledale punije (a prsa su popunjavale voskom), dok su muškarci s mršavim nogama, budući da su se tada nosile pripijene uz noge pantalone, prikrivali svoj nedostatak takođe umecima da bi im noge delovale punije.
Nije teško primetiti da su stil oblačenja nametali – bogati. Zbog načina života koji su vodili (dokolica i obilje slobodnog vremena), kompletan izgled nije delovao nimalo praktično. Tako je na primer, francuska carica Eugenija, po mnogima, uvela u modu – krinolinu, raskošnu, ali vrlo nepraktičnu žensku haljinu. Međutim, krinolinu su posle nosile sve žene – kako dame u salonima, tako i kuvarice kraj šporeta, pa čak i devojke na selu, mada su krinoline bile nepraktične i za dame (nisu mogle u njima dobro da se kreću, da sednu ili da uđu u kola), a kamoli za žene koje obavljaju poslove.
Izgled žene i muškarca bio je uvek usko povezan s vremenom u kome žive i političkom situacijom, čak, a često i u skladu s njihovim karakterom. Primera radi, sredinom XIX veka bile su u modi maramice. Predivno izrađene, bile su sastavni deo imidža jer se nisu nosile u torbici nego u ruci. Balzak je tada govorio da se karakter žene može najbolje upoznati ako se prati kako ona barata svojom maramicom. Isto kako se po baratanju maramicom mogao naslutiti ženski karakter, tako se po muškim šeširima mogla proceniti politička situacija. Naime, što su se više širile demokratske ideje, šeširi su postajali sve niži, a godine 1848-1849, za vreme revolucije nosili su se šeširi od filca. Posle toga, međutim ponovo su se nosili cilindri. Čuveni kompozitor List je jednom dobio od Vagnera mekani svetlosivi pusteni šešir na poklon i policija ga je uhapsila misleći da je revolucionar. Istu ulogu imali su brkovi i brada. Glatko izbrijan muškarac pripadao je ozbiljnim i poštovanim ljudima (činovnicima je 1849. godine bilo zabranjeno da nose brkove), ali za već za iduću generaciju brada i brkovi bili su znak elite i visokog društva.
Danas je, kada je reč o imidžu, vreme slobode. Stil oblačenja poštuje trend, ali se podvrgava ličnosti. Praktičnost u savremenom imidžu je odraz vremena u kome živimo, veka u kome se živi brzo i dinamično. Osmišljenost je odraz sve razvijenijeg i slobodnijeg ljudskog duha, a individualnost u oblačenju je odraz ličnosti.